ШТИТОВИ И ОСВЕТЉЕЊА: ДА ЛИ СУ СРБИ ЗБИЉА ЗАБОРАВИЛИ ТАЈНУ ПРАВОГ ПРИЈАТЕЉСТВА?
Верност је врхунска врлина
Еразмо је тврдио да је „пријатељ потребнији од ватре и воде”. Силни Наполеон, након пораза, напуштен од свих, схвата да је „веран пријатељ права слика божанског”. Јевреји, тај древни многострадални и витални народ, оне који су им у најтежим искушењима веровали и помогли уписују златним словима у своје трајно памћење, за вечни спомен потомству по добру. И Србима су у злим годинама за нама, често трпећи велике личне жртве, помоћ и подршку пружили многи узвишени духови и племенити људи. Не заборавимо: још им се нисмо одужили

Пише: проф. др Драган Недељковић

„Љубите пријатеље своје!” поручио је Србима Николај Велимировић. Добро је знао, и лично је искусио, колико су Срби несложни. Јасно му је било и то да љубити непријатеље могу само изузетни и узвишени духови, прожети светошћу. А просечни Срби треба, пре свега, да порекну Песникову тврдњу: „Најцрњи враг је Србин себи сам.” Или ону другу: „Србин је Србину Јуда.” Зато Владика опомиње сународнике и сабраћу: љубите бар пријатеље своје! То је први корак, незаобилазан, ка свеопштем братству, ка универзалној љубави. То је пријемни испит за улазак у светску заједницу просвећених и посвећених народа. Ко тај испит не положи — заточеник је дивљаштва. Нисмо ли се одавно од њега спасли, захваљујући светом Сави, који нас је повео у царство љубави, верујући да је српски народ Теодул, подједнако слуга и љубимац Божији?
Да би волели друге, Срби треба, најпре, да воле себе. Зар друга велика заповест Христова не гласи: „Љуби ближњега свога” — како? — „као самога себе!” То је пут ка превазилажењу неповерења, ка победи самилости над завишћу и милосрђа над мржњом.
Сад бих нешто да кажем о неговању пријатељства са оним ближњим који нису наше народности, ни наше вере и језика. И у годинама највеће усамљености, најжешћих клевета и најтежих осуда, било је племенитих људи, који су нас подржавали и бранили, верујући да нисмо зли како су то тврдили опадачи и непријатељи наши. Вековима жигосани и гоњени, Јевреји, тај древни, многострадални, али и витални народ, високо су ценили ретке пријатеље, који су им веровали и бранили их. Они су те узвишене појединце уписивали у своје памћење златним словима, у знак трајне захвалности, за вечан спомен потомству по добру.
И ми треба да у свој календар убележимо црвеним словима оне проверене пријатеље који су нам остали верни и у највећем злу. А то зло још траје. Понекад су то знаменити људи, а често су и непознати, којима се ни на који начин нисмо одужили, бар изразима дубоке благодарности. Упамтимо реч Еразма Ротердамског: „Пријатељ је потребнији од ватре и воде.” Силни Наполеон, кад је доживео пораз, схватио је, напуштен од свих, да је „веран пријатељ права слика божанског”. Покадшто се он изненада нађе и тамо где га не бисмо очекивали.

НЕЗАБОРАВНЕ РЕЧИ ДР ВОЛФА

Сасвим случајно слушао сам, у Кајзерслаутерну, говор једног немачког историчара — мислим да се звао професор доктор Волф — који нас је ватрено, зналачки и речито бранио пред пуним амфитеатром, бранио кад су нас многи, готово сви, нападали. Било је то доба драме око Горажда. Не поричући бројност муслимана у том граду, Волф је подсећао да су корени српства у Горажду дубоки, јер тај град, у коме су се, мало после Гутемберговог проналаска, штампале српско-православне књиге, исконско је словенско насеље, названо по светом Горазду, па је објашњавао под каквим притисцима је дошло да смањења хришћанских житеља и муслиманске већине. Знао сам за светог Горазда, сина кнеза Борута, који је у VIII веку допринео христијанизацији Словена у Карантанији, али нисам хтео да питам Волфа о ком је светом Горазду реч у вези с насељем Горажде крај Дрине, на важном трговачком путу Дубровник– Ниш, а и данас је важна раскрсница више путева. Оно што је рекао о штампарији, која је у Горажду постојала од 1519. до 1523, а коју су основала два брата, Ђурађ и јеромонах Теодор Љубавић, да су штампали Служабник, Псалтир и Молитвеник, чија је графика била зависна од српске рукописне традиције — све ми је то било прилично знано. Два брата су слова донели из Млетака, где су изучили штампарски занат. О том је са жаром говорио немачки историчар.
А била је у јеку и драма око Вуковара. Ту се задесио и један срећник који се спасао из пакла, а није био Србин, него баш Хрват, Вуковарац, честит сведок, који је потврђивао тезе немачког историчара. Волф је објашњавао радозналој публици да је Вуковар био главни град Жупаније сремске, седиште Великог жупана, те да је било природно, кад је стварана АП Војводина, да у њен састав уђу, уз Банат и Бачку, цео Срем, па и Барања, што се није десило, него је граница повучена на штету Војводине и Републике Србије. И то је један од бројних узрока трагедије Вуковара и целог западног дела Срема. Тако говораше немачки историчар, којега нико није пригрлио као нашег пријатеља. Проверио сам: проф. др Волф никад није био позван ни на пријем у наш конзулат или амбасаду, нити је добио позив да као пријатељ дође у Београд.
Пријатељство је биљка коју треба често заливати, а Срби то занемарују. Ти заборави су опасни. Па ми заборављамо и сами себе, сопствена предања, страдања, жртвовања, светиње. А треба да знамо да историја брише не мале народе, него и мале и велике уколико су заборавни. Заборавност се не прашта, води у пропаст. Верност је велика врлина. А тек памћење! Прави пријатељ казује и непријатне истине. Такав пријатељ нам је био Арчибалд Рајс. Нисмо му се на најбољи начин одужили. А био је баш узорит пријатељ.

У ИМЕ НАЈВИШЕГ НАЧЕЛА ЧОВЕЧНОСТИ

Такав је данас Петер Хандке, који нас на најнесебичнији и најплеменитији начин подржава, често директно на сопствену штету, као човек слободна духа, морално независан. Људи приземних схватања, опседнути дневно-политичким заблудама, олако потцењују таква узвишена пријатељства, везујући их за одређени режим и за имена политичара, која увелико припадају историји. Не схватају ти скучени људи, чија је памет ограничена, и заробљена партијским злодухом, да човек као што је наш пријатељ Хандке не служи режиму ни у сопственој земљи, па зашто би служио неком режиму овдашњем? Али он служи, доследно и смело, неком вишем моралу, неком човечанском начелу, некој натполитичкој истини и надрежимској правди. Добро пазимо да својим ниским понашањем не позледимо такве врле представнике човечности у људском роду. Бити с њима пријатељ значи уврстити се у истинску елиту и чисто племство.
Намерно помињем припаднике немачког језика, као наше драгоцене пријатеље. Поменућу још само професора Манфреда Јенихена, из Берлина, аутора велике антологије српског песништва XX века.
А колико би тек имена и светлих примера могли навести људи ширег искуства и већег знања од мога, као преосвећени владика Лаврентије или др инжењер Милоје Милићевић, творац знаменитог удружења „Вук Караџић и браћа Грим”, у Берлину. Зацело су (опет се сећам Еразма) прави пријатељи потребнији од ватре и воде. И још ћу додати: „Често је боље пријатељство него сродство.”
Бар трећина српског народа живи данас у расејању — неко је избројао: у 120 држава. На свим континентима имамо добрих пријатеља. Да ли смо их уврстили црвеним словом у наш национални календар?
Одвећ сам стар, па нећу стићи да довршим четврту књигу својих сећања Светлост са стране, нарочито из Француске, где сам стекао дивне пријатеље. Један је, на пример, мој побратим Жан Деска, професор у Бордоу, иначе Гаскоњац, из завичаја Сирана од Бержерака. Неко од његових предака борио се на Солунском фронту, учествујући у ослобађању Србије, па је своју љубав према Србима пренео на Жана, који је, уз руски, савршено овладао српским језиком. Онижег раста, а необично снажан, склон подвизима, Жан Деска је неговао неке спортске вештине, као карате, и витешке врлине — да штити слабе и обуздава силеџије. Кад се бавио делом Михаила Шолохова, нарочито Тихим Доном, посетио је писца који је живео међу својим козацима, у Вјошенској. Али Жан Деска није дошао у куртоазну посету романсијеру, него је најпре препливао Тихи Дон и појавио се, го и мокар, у дому великог списатеља.

ЗАБОРАВ ТЕЖИ ОД СМРТИ

Кад сам ја, у својству професора по позиву, предавао на Универзитету Мишела Монтења у Бордоу, често смо одлазили на Океан. Жан се, усред зиме, у јануару, дуго купао, по читав сат, у хладним таласима, не обазирући се на ветар, а ја сам, у зимском капуту, умотан у шал, само посматрао, осећајући да зебем и не престајући да кијам. Возио је „пежо”, али га није паркирао као сви други, него би стао укосо, изишао из кола, подигао их и наместио како треба. Наравно, он је своју снагу и вештину најрадије показивао кад би наишла нека привлачна дама или дамица.
Кад се родио мој син Војин, 9. јула 1965, одлучили смо да се света тајна крштења обави у Студеници. Крштење су извршили, у Краљевој цркви, сад покојни протосинђел Симеон и игуман Јулијан, а мој побратим, Жан Деска, све време држао је малог Војина на својим рукама.
Огромне услуге чинио је српској књижевности. Сјајни су његови преводи Иве Андрића, Боре Станковића и Данила Киша. Књига о Милутину Данка Поповића звучи на француском Жана Деска још боље него на изврсном српском нашег сјајног писца. Не бих смео заборавити Жанове бриљантне преводе прозе Бранимира Шћепановића. Смрт господина Голуже, Уста пуна земље и друга делца доживела су више издања, а без ичије политичке подршке. За своје ненадмашне преводе, зацело уметничке, Жан Деска — колико ја знам — није остварио заслужене хонораре.
Имао је моћан баритон. Певао је, уз француске, дивне руске, шпанске, баскијске, италијанске и, дакако, српске песме. Уживао сам да га пратим на гитари. И песмом је освајао све нас, а нарочито женска срца. Био је племенити пустолов. Никад се није хвалисао као освајач и „срцеломац”. Стидљиво би поцрвенео кад би неки наши писци почели да се размећу својим успесима код жена. Његов врхунски комплимент за мушкарца био је: „Он је дискретан”. Жан је био савршено дискретан, особито кад би био у питању женски род.
Кад је почела велика драма Југославије и трагедија српског народа, Жан Деска је одважно бранио Србе, доследније него неке наше колеге, његови сарадници. Раније, кад је то још било могуће, одлазио је на Косово, где би се појавио са србијанском шајкачом на глави; запевао би „Ој, Мораво”, па „Тамо далеко” и „Креће се лађа француска”. Последњих година нема га у Србији. Пријатељи га не зову, ни писци које је највише задужио. Баш нисмо људи од реда! А Жан је, у међувремену, научио и турски: чујем да је превео Памука. Он, ипак, остаје Јоца Србин и не би смео бити заборављен, јер „заборав је тежи од смрти”; уз то, „извесне ствари леже човеку сувише дубоко у души да би се заборавиле”, мада — како рече Црњански — ”по сећању се хода као по месечини”.